Aikido tekstovi


Zašto baš aikido?

Danas se na pragu 21. veka mnogo govori o sportu i mnogo se ljudi bavi njime ali....
Svaki trener u bilo kom sportu će vam reći da je odziv mladih i dece mnogo manji nego ranije. Ako upitate  dete zašto se ne bavi nekim sportom, ono će vam jednostavno odgovoriti da nema vremena. Zašto, jer treba da stigne na dodatne časove iz engleskog jezika i časove rada na kompjuteru. Ako upitate bilo kog čoveka (pomalo fizički zapuštenog) zašto se ne bavi nekim sportom rekreativno, on će vam odgovoriti da je suviše zauzet borbom i jurnjavom da obezbedi golu egzistenciju. Profesori fizičkog vaspitanja u srednjim školama bi vam sigurno mogli mnogo reći o načinima na koji učenici izbegavaju časove fizičke kulture, a isti ti učenici kasnije u gradu rešavaju nesuglasice sa svojim školskim drugovima noževima, jer za ništa drugo nisu ni fizički ni mentalno sposobni. Ovo je samo jedna strana medalje i striktno je na račun nezainteresovanih.
Svi mi živimo u ovoj Srbiji i svi znamo koliko je teško, ali to nije opravdanje da sebi dozvolimo da mladić od 16, 17 godina ne može da podigne ništa teže od "kašike". Isto tako kao što ne možemo dozvoliti da omladina strada od uličnih siledžija, ili da devojke bivaju maltretirane od strane istih. Za sve to postoji rešenje, ali ono zahteva mnogo rada na podizanju opšte i fizičke kulture mladih a i onih za "nijansu" starijih. Odvojite pet minuta svoga vremena i razmislite da li postoji neka borilačka veština koja vas interesuje (ili konsultujte svoje dete).
timeflies
seagal
Pomoći ću vam, jer izbor je veliki: karate, džudo, te kvan do, sambo, boks, ful kontakt, kik boks, rvanje  itd. (sve sportovi) i naravno aikido. Mnogi od vas nisu ni čuli za aikido pre pojave filmova Stivena Sigala (čuveni Niko), pa sad ZAŠTO BAŠ AIKIDO ?
Zbog njegove atraktivnosti (na filmu to zaista izgleda toliko moćno), da li zato što jedini nije sport već veština (odsustvo takmičenja), da li zato što je neagresivan (aikido je samoodbrambena borilačka veština), ili zato što je izuzetno pristupačan slabijem polu i svima koji ne raspolažu nekim posebnim fizičkim predispozicijama (da bi se uradila bilo koja tehnika u aikidou traži se od učenika da može da podigne maksimum osam kilograma težine), da li zbog izuzetno prijatne i prijateljske atmosfere na treninzima i druženju van treninga (usled odsustva takmičenja nema ni netrpeljivosti među učenicima - svi su tu da nauče isto, a ne da se takmiče za što bolju poziciju u klubu). Odlučite sami, razloga je mnogo.
Što se tiče onih malo starijih (preko 30 godina) koji u našoj sredini imaju osećaj da su prestari za sve osim za udaju i ženidbu, aikido je poslednja prilika da ispune svoje mladalačke želje i treniraju neku borilačku veštinu i ovladaju njome (aikido bukvalno možete početi da trenirate i u šezdesetoj godini i neće biti kasno).
juyi
irmi

Šta je zadatak aikidoa?

Aikido je veština a ne sport. To znači da nema takmičenja. Ta činjenica u velikoj meri menja koncepciju samog aikido treninga u odnosu na ostale borilačke sportove. Zadatak aikidoa kao borilačke veštine je da učenike pripremi na moguće neprijatne situacije i da im pruži samopouzdanje i znanje da iz tih situacija izađu nepovređeni.

Tako da bi se jedan vid taktičke pripreme odnosio na veliki broj mogućih scenarija neprijatnih i nasilnih situacija u kojima bi učenik mogao da se nađe, ili ta neprijatna iskustva već ima. U ovom delu taktičke pripreme obično se odgovara na pitanje: Šta Ako..? Aikido je miroljubiva borilačka veština koja za cilj ima da sačuva psihički i telesni integritet učenika, zato se kao odgovor na prethodno pitanje obično preporučuje mogućnost verbalnog izlaženja iz konflikta. No nekada to nije moguće, pa se postavlja drugo pitanje: Šta Kada..? Sada je zadatak aikidoa kao borilačke veštine da odgovori na ovo pitanje. Ovaj odgovor je različit, jer uglavnom zavisi vrste napada (nogom, rukom, hvatom, kombinovano).

Prvi zadatak veštine je da nauči učenike da prepoznaju napad (stepen ugroženosti, da li se može izbeći ili ne?!).

Drugi zadatak aikidoa je da pruži čitav niz mogućih odgovora na dati napad. Odgovori zavise ne samo od vrste konkretnog napada, već i od situacije, prostora gde se napad odvija kao i broja napadača (skučen prostor, otvoren prostor, napad sa oružjem, bez oružja, vrste oružja, broj napadača itd.). Učenik mora kroz vežbanje da stekne sposobnost da brzo dođe do misaonog rešenja konfliktne situacije, odnosno da iz memorije izvuče tehniku koju je uvežbavao za konkretnu ili neku sličnu situaciju.

Treći zadatak je uspešno motoričko sprovođenje tehnike odbrane koju je učenik izabrao. Rezultat aktivnosti učenika može biti pozitivan ili negativan. Cilj veštine je da se učenik odbrani od napada i ako je moguće odvrati napadača od sledećeg napada. U tom smislu je dovoljno ako smo samo izbegli napad, bez konkretnog izvođenja tehnike. Na osnovu reakcije napadača, učenik dalje odlučuje da li je potrebna konkretna primena tehnike ili je samo izbegavanje bilo dovoljno.

Četvrti zadatak aikidoa je da vežbačima pruži dugovečnost i zdravlje. Kroz kontinuirane treninge deca i stariji stiču fizičku kondiciju, jačaju celo telo i usporavaju procese okoštavanja koji nastaju usled nedostatka fizičke aktivnosti i prekomernog sedenja.

Kada uđete u svet aikidoa shvatate da ne učite samo borilačku veštinu već vam se otvara put ka upoznavanju jedne predivne nove kulture. Kulture Japana i dalekog istoka. Način razmišljanja, vežbe disanja, veština pravilne primene masaže, samokontrola i vežbe jačanja i produžavanja koncentracije su samo neki od aspekata aikidoa, jer on je toliko više od toga. Aikido zaista vremenom prerasta u način života. Mnogi će se pitati a šta to zapravo znači? To znači da sve ono što naučite na treningu kao na primer strpljenje postepeno unosite u svoj svakodnevni život. Situacije u kojima ste ranije iskakali iz kože od nerviranja vam odjedanput neće izgledati tako strašne i vredne nerviranja. Upornost, tamo gde ste ranije posustajali sada ćete nastaviti a predaja će prestati da bude opcija, fizička kondicija, ovde ću vam postaviti samo jedno pitanje na koje sami odgovorite: kada ste poslednji put puni elana i bez zamaranja ustrčali uz stepenice? Postepeno uklanjanje stresa, ovo je jako važno jer živimo u stresnim vremenima. Aikido vas uči kako da se ogradite od iznenadnih i po pravilu neprijatnih situacija i stvari koje vam se događaju. Pitate se kako? Jednostavno, kroz sistematsko uvežbavanje pravilnog disanja i još nekih vežbi. Samouverenost, čim naučite par osnovnih tehnika aikidoa gledaćete ne okolinu drugim očima i osećaćete se znatno sigurnije.

Istorijat - nastanak aikidoa

aikido

Sama reč Aikido sastoji se od 3 ideograma: AI - što označava harmoniju, sklad; KI - što označava naše unutrašnje biće i DO - što označava put. Sve zajedno bi značilo: “Put ostvarivanja harmonije sa našim unutrašnjim bićem“ ili kako se najčešće prevodi: “Put ka ostvarivanju harmonije sa pra energijom Univerzuma.“ Aikido je moderna borilačka veština nastala na početku dvadesetog veka. Njen tvorac je Morihej Uešiba a datum zvaničnog nastanka aikidoa je 1925. godina.
Koren aikidoa leži u veštini AIKI-ĐU-ĐUCU, stvorenoj u 9 veku u feudalnom Japanu. U tom periodu aiki-đu-đucu je bila samo jedna od mnogih borilačkih veština i školi. Stvorio ju je princ Teiđun, šesti sin cara Seive. Njegov metod se sastojao u zadavanju udaraca rukom kao mačem, koji su bili usmereni ka različitim otvorima na samurajskim i drugim vojničkim oklopima. Princ Teiđun je nastavio sa unapređivanjem veštine i dao joj je neke nove odlike, posebno obraćajući pažnju na odbranu nenaoružanog čoveka od samurajske kratke sablje. Po porodičnoj tradiciji naslednici i potomci porodice Seiva nastavljaju učenje i teorijsko produbljivanje veštine. Tehnike u to vreme predstavljaju porodičnu tajnu i prenose se sa generacije na generaciju. Krajem 9 veka Saburo Yoshimitsu, (general i odličan strateg koji je poznavao mnoge borilačke veštine ali se dosta razumeo i u medicinu, naročito anatomiju) stvorio je još napredniji sistem pod imenom DAITO-RYU-AIKI-ĐU-ĐUCU. U ovom sistemu se dodaju nove tehnike kojima je bila obuhvaćena odbrana od većine hladnih oružja poznatih u tom vremenu. Istovremeno porodica Saburo dobija prezime Takeda. Oko 32 generacije ove porodice usavršava i ljubomorno čuva sistem Daito-ryu kao porodičnu tajnu. Tek poslednji potomak ove porodice Sogaku Takeda obelodanjuje ovaj sistem podučavajući po Japanu plemićke porodice. Tako nastaje DAITOKAN-AIKI-ĐU-ĐUCU.

Ovu školu upoznaje i Morihej Uešiba. Morihej Uešiba je još kao dečak od 14 godina svoj život posvetio Budo-u (putu ratnika). Sa 18 godina je savladao Daito Đu-đucu u Kito školi, nastavio je sa učenjem mačevanja u Jagju školi, 1922. godine savladao je Đu-đucu u Ašinkage školi, a 1924. godine učio je i borbu kopljima (jariđucu). No uprkos nadljudskoj snazi i izuzetnoj veštini koju je posedovao još uvek je bio nezadovoljan svojim dostignućima. Metode borbe koje je izučio omogućavale su mu da na najkraći način eliminiše i veći broj napadača, ali ono što mu je zadavalo muke je činjenica da se pobedom nad nekim, stiče samo još jedan neprijatelj. „Pobednik od danas, je sutra poraženi. Čoveka treba ubediti u neispravnost njegove namere, a ne pobediti. Budo (ratnički put) ne može biti tako relativan, tako nestalan kao što su pobeda i poraz. Bu je ljubav.“ Izjavljuje veliki učitelj. To je momenat kada se rađa moderni aikido. Od tog momenta započeo je mukotrpan posao oplemenjivanja krvoločnih tehnika i stvaranje jedne nove veštine. 1927. godine Morihej Uešiba se seli u Tokio, gde postaje profesor budoa na Pomorskoj akademiji, a 1931. godine završava se Centralna sala za aikido (Hombu dojo) u Tokiju. Godine 1948. čim je zabrana budo aktivnosti ukinuta, aikido se širi van granica Japana.

Kako izgleda trening u aikidou?

Trening aikidoa počinje kada učitelj sedne u čelo sale, a učenici nasuprot njemu poravnati u liniju po hijerarhiji pojaseva, od navišeg do najnižeg.

Sam trening sastoji se iz 4 faze:
1. Uvodnih elemenata (seiza, rei, kokju)
2. Pripremnih vežbi (aiki taiso, tai sabaki, ukemi)
3. Glavnog dela (tehnike zahvata, kansecu vaza tehnike bacanja,nage vaza itd.)
4. Završnog dela (seiza, rei)

seiza
Seiza ili zazen je osnovni sedeći aikido stav. Sedi se na petama, povijenih i rastavljenih kolena sa osloncem na potkolenicama i gornjem delu stopala. Leđa su potpuno ispravljena, ramena opuštena a glava blago nagnuta napred. Ruke su opuštene, a šake blago oslonjene na butine. Ovaj položaj se koristi za koncentraciju i smirivanje organizma pred početak treninga. Cilj ove vežbe je telesna i duhovna priprema za trening. Treba istisnuti iz misli sve ono što nas je okupiralo u tom danu i svu pažnju usmeriti na ono što je neposredno pred nama. Na ovaj način počinje svaki trening. U seizi se zadržava oko tri minuta a potom sledi rei.
rei
Rei je pozdrav klanjanjem, odnosno on u sebi sadrži uzajamno izražavanje zahvalnosti i poštovanja između učitelja i učenika. Nakon pozdrava učenici se raspoređuju po sali i počinju vežbe disanja (kokju). Stav je stojeći sa malo raširenim nogama. Na početku vežbe potrebno je naglo na usta izbaciti sav vazduh iz pluća. Potom sledi udah na nos, pri čemu se ruke koje su bile spuštene pored tela sa dlanovima okrenutim unutra, podižu ispred sebe do visine glave.
Sve vreme vazduh se udiše kontinuirano. Kada su ruke dostigle najvišu tačku, (visinu glave) vazduh se sabija u donji deo stomaka, dlanovi se okreću na spoljnu stranu od tela i tada počinje polagani izdah na nos sa istovremenim polaganim spuštanjem ruku i dlanova na dole ka početnoj poziciji (na bokove tela). Sve vreme dok se rade vežbe disanja, učenici imaju dalji zadatak da isprazne glavu od bilo kakvih misli i fokusiraju pažnju na udah i izdah vazduha. Izdah mora biti dva puta duži od udaha. Ove vežbe traju oko 3 minuta.

Nakon ovog dela nastupa pripremni deo treninga. Aiki taiso je aikido gimnastika. Ove vežbe ne razlikuju se mnogo od od vežbi u drugim sportovima sa možda samo jednom aikido osobenošću. To su vežbe usmerene na istezanje i razgibavanje zglobova na kojima se kasnije u toku treninga rade poluge. Ovde učenici sami doziraju intenzitet poluge u zavisnosti od pokretljivosti svojih zglobova. Ove vežbe jačaju zglobove koji su važni za aikido i smanjuju mogućnost povrede kod uvežbavanja određenih tehnika. Ovaj segment traje oko 10 minuta. Nakon zagrevanja prelazi se na tai sabaki ili kretanje tela. Ona mogu da budu pravolinijska ili kružna. Uvežbavaju se na brojanje (učitelj) sa glasnim izgovaranjem naziva kretanja koja se izvodi. (učenici) Ovakvo vežbanje pospešuje pravilno disanje dok se kretanje izvodi. Traje oko 5 minuta.Narednih desetak minuta posvećuje se uvežbavanju padova. Rade se padovi svih vrsta (napred, nazad, sa strane).

irmi
Ovim se završavaju pripremne vežbe i prelazi se na glavni deo treninga koji se sastoji od vežbanja tehnika aikidoa. Jedna nova tehnika koja može biti tehnika zahvata (kansecu vaza) ili tehnika bacanja (nage vaza). Nju demonstrira i razjašnjava učitelj a učenici je nakon toga uvežbavaju u parovima. Ukoliko se na treningu uvežbavaju već poznate tehnike, onda se broj tehnika može povećati.

Nakon aktivnog vežbanja nastupa završni deo treninga koji se sastoji od kratkog istezanja u parovima i odmah potom se učenici i učitelj vraćaju u početni raspored s početka treninga. Sada učenici imaju zadatak da dok sede u seizi, zamisle jednu tehniku ili neki pokret iz tehnike koju su vežbali na proteklom treningu. Posle nekoliko minuta provedenih u seizi sledi rei i time se trening završava.

Fizička priprema u aikidou

Razvoj snage
Aikido je borilačka veština koja ne zahteva veliku snagu. Razlozi za to leže u osnovnim principima aikidoa, a to su: sklanjanje sa linije napada, sferičnost kretanja, rastojanje, harmoničnost, princip neopiranja i prirodni zakoni na kojima veština počiva. Osnovni princip aikidoa je: „Kad te gura - okreni se, kad te vuče - uđi.“ Zato se kaže da kad neko može da podigne težinu od 8kg, onda može da izvede i svaku tehniku aikidoa. Kada govorimo o snazi u aikidou, onda obično mislimo na repetitivnu snagu i u manjem delu na eksplozivnu snagu. Razvoj snage odvija se obično sa velikim brojem ponavljanja izvođenja tehnike. Tehnike se izvode sa većim brojem napadača, tako da je izostavljen segment odmora, jer se napadi neprekidno smenjuju. Vremenski gledano, intervali rada mogu biti različiti. Od 5 minuta do 15 minuta, sa isto toliko dugim intervalima odmora. Ceo ciklus se ponavlja nekoliko puta u toku treninga. Pored sticanja snage kroz tehniku, rade se i uobičajene vežbe snage za razvijanje opšte pripremljenosti tela, kao što su: trbušnjaci, sklekovi, vežbe za leđne mišiće, čučnjevi, skokovi u mestu, suburi (sekovi mačem) itd. Za razvoj eksplozivne snage koja je u aikidou najviše potrebna za izvođenje udaraca, koriste se fokuseri. Serije udaraca u fokuser se izvode punom snagom sa intervalima rasterećenja kada učenik drži podignute fokusere svom partneru. Udarci se izvode u trajanju od 10 minuta i rade se bez odmora.

Razvoj izdržljivosti
Izdržljivost je značajan faktor u aikidou, jer nije moguće odbraniti se od više napadača istovremeno bez sposobnosti dugotrajnog rada. U aikidou se najčešče praktikuju kontinuirani i intervalni metod. Ako se radi razvoj izdržljivosti kroz kretanja, onda se koristi ravnomerni kontinuirani metod, tj. određeno izabrano kretanje se izvodi neprekidno, istog intenziteta i određenog vremenskog trajanja (20 minuta). Ponekad se koristi i promenljivi kontinuirani metod, tj. intenzitet kretanja se povećava do maksimalnog. Ako se radi razvoj izdržljivosti kroz padove, onda se koristi intervalni metod i to tipičan ili ponavljajući intervalni metod. Padovi se rade na brojanje (na primer 20 padova) istog intenziteta i brzine. Nakon toga nastupa pauza, da druga grupa odradi istu ovu seriju. Čim druga grupa završi, prva grupa ponovo počinje sa padovima i tako se radi oko 25 minuta. Moguće je menjati karakter rada, odnosno u ovom slučaju vrstu padova, tako da svaka druga serija budu padovi nazad a svaka prva padovi napred. Nije preporučljivo menjati intenzitet rada padova, zbog velike opasnosti od mogućih povreda.

Gipkost
Gipkost je značajna sposobnost za vežbanje aikidoa, ali ne i presudna. Gipkost u aikidou se pre svega odnosi na pokretljivost u zglobovima i elastičnost mišića i tetiva. Ona pomaže vežbaču da lakše podnese pritisak poluge na određeni zglob i smanjuje mogućnost povrede. Gipkost se ne zahteva od početnika ali se kroz godine vežbanja na njoj insistira. Naime, aikido se sastoji od čitavog niza poluga na raznim zglobovima, pa se velika pažnja posvećuje njihovom razgibavanju. Na taj način se sprečava okoštavanje i smenjenje funkcije tih zglobova i poboljšava pokretljivost, što omogućava vežbanje i u starijem dobu. Vežbe istezanja i razgibavanja su mnogobrojne i rade se na svakom treningu u kratkim serijama, obično sa partnerom.

Kako se uči aikido?

Aikido je samoodbrambena borilačka veština, pa se i njegove tehnike prezentuju u tom kontekstu.

Sa učenjem veštine uvek se počinje od najjednostavnijih napada, da bi se kroz proces učenja došlo do onih najkomplikovanijih, a to su kombinovani napadi.

Učenicima se prvo objašnjava sam napad, odnosno način njegovog izvođenja, a onda i pokreti neke od izabranih tehnika koja predstavlja odgovor aikidoa na dati napad. Kako u aikidou nismo u stanju da angažujemo osobe koje bi na treninzima vršile samo napade, da bi učenici mogli da uvežbavaju odbranu od tih napada, neophodno je da učitelji prvo insistiraju na uvežbavanju samog napada (udarci rukom, nogom, hvatovi itd.). Ovaj segment aikidoa zove se atemi waza i kada je ona u određenoj meri savladana, moguće je preći na vežbanje samih tehnika aikidoa.

To se vrši demonstracijom tehnike od strane učitelja. Tehnika se prvo nekoliko puta izvodi u punoj brzini i sa maksimalnom snagom da bi učenici stekli pravu sliku o onome što vežbaju i zašto vežbaju, a zatim se demonstracija usporava sa naglašavanjem momenata značajnih za funkcionisanje tehnike. Telesne tehnike aikidoa se uvek prezentuju u celini.

Nakon završene demonstracije učenici formiraju parove i počinju da vežbaju pokazanu tehniku. Uvežbavanje se izvodi naizmenično, jer jedan od partnera uvežbava napad a drugi odbranu i obrnuto.

U ovom delu, vežbanje napada i odbrane se izvodi usporeno. Razlog je učenje motorike pokreta tehnike i smanjenje mogućnosti povređivanja učenika.

Za to vreme učitelj se kreće po sali, od para do para i ispravlja uočene greške. Ako se uoči neka greška koja je zajednička većem broju učenika, onda se trening zaustavlja i učitelj ponovo demonstrira tehniku sa posebnim osvrtom na korekciju uočene greške.

Uzroci grešaka mogu biti razni: nedovoljna pažnja pri demonstraciji tehnike, loše motoričke sposobnosti, nemogućnost da se tehnika shvati i druge.

Korekcija grešaka se vrši individualno sa posvećivanjem pažnje svakom učeniku pojedinačno, ali učitelj može da uvede i ciklus vežbi kojima pospešuje neku od motoričkih sposobnosti (fokuseri za preciznost udaraca, ponavljanje specifičnog kretanja dok ne dođe do povećanja brzine tog kretanja, određene vežbe snage itd.).

Kasnije, kada se tehnika dobro nauči, prelazi se na njeno ponavljanje sa maksimalnim intenzitetom i amplitudama.

Ovakav način učenja tehnika aikidoa usmeren je uglavnom na telesne tehnike. No kako se u aikidou izučava korišćenje i odbrana od oružja kao što su štap, mač i nož, tako se i koncepcija ovih treninga razlikuje.

Na treninzima sa upotrebom oružja takođe se demonstrira cela tehnika, ali se nakon toga pokreti dele na manje, jednostavnije i kraće celine koje se uče. Razlog za ovo je veoma jednostavan. Jedna „kata“ (sistem od na primer 37 pokreta) sa štapom je previše složena i dugačka da bi se mogla savladati iz prvog viđenja. Zato se posle demonstracije od strane učitelja ponavljaju samo prva tri pokreta iz kate. Nakon njihovog uvežbavanja demonstriraju se naredna dva pokreta iz serije koja se takođe vežbaju. Kada ih učenici savladaju, ova dva nova pokreta se pridodaju prethodnim tri koje su već savladali i sada se svih pet pokreta uvežbava kao celina. Kada je cela serija od 5 pokreta dobro uvežbana pokazuju se još dva nova pokreta, koja će biti pridodata prethodnoj seriji od 5 pokreta čim budu dobro naučeni. Tako se radi sve dok svih 37 pokreta ne budu savladani. Nakon toga uvežbavanje kate vrši se stalno u celini, odnosno svih 37 pokreta zajedno, od prvog do poslednjeg.

Padovi u aikidou

Ukemi (padovi) se u aikidou po suštini razlikuju od padova u drugim borilačkim sportovima (na primer džudo).

Pad je u aikidou odbrana i kao takav se najčešće koristi. Ne samo da se izbegnu povrede pri sudaru tela sa podlogom, nego pre toga kao odbrana od primenjenog zahvata. Posmatraču mnoge tehnike aikidoa izgledaju “nameštene” upravo zato što u njima napadač izvodi pad da bi izbegao težu povredu. Naime, uke (osoba na kojoj se radi tehnika - napadač) da bi smanjio intenzitet poluge u određenom zglobu, pošto je iscrpeo sve ostale mogućnosti (kretanje, gipkost) radi pad kao jedini preostali način da odbrani napadnuti zglob.

Ovo je takođe jedan od bitnih uzroka koji doprinose i razlici u tehničkom izvođenju padova između na primer džudoa i aikidoa. U džudou partneri se čvrsto drže i u povoljnom momentu, primenom određenog kretanja, narušavaju ravnotežu suparnika, da bi ga zatim uz pomoć neke od tehnika bacili. Onaj koji pada nema drugog izbora i to ne čini svojevoljno, pogotovo ako se zna da pad u džudou znači i poraz, tj. kraj borbe. Ovakvo izvedeno bacanje deluje mnogo ubedljivije od pojedinih tehnika bacanja u aikidou. Međutim, to je samo prividno jer i u aikidou uke je doveden pred svršen čin, lomljenje ruke ili pad, to je jedini izbor. Razlika je u tome što se u džudou partneri drže za kimono, a u aikidou se napadaju osetljivi zglobovi.

Zbog svega ovoga padovi su mnogo dinamičniji i često omogućavaju potpuno oslobađanje od primenjenog zahvata, što je značajan kvalitet. Dinamika se ogleda u tome što se pad u mnogim slučajevima, posle kotrljanja preko ruke i leđa završava ponovo u stojećem stavu, tako da se napad može ponoviti. Tori (onaj koji izvodi tehniku) odlučuje o tome da li će ukeu dozvoliti izbavljenje iz zahvata ili će ga do kraja zadržati pod kontrolom.

Podela padova u aikidou izvodi se na osnovu pravca njihovog izvođenja:
1. MAE UKEMI (pad napred)
2. UŠIRO UKEMI (pad nazad)
3. JOKO UKEMI (bočni pad)

MAE UKEMI: iz osnovnog stava u aikidou, telo se povija unapred i naniže, a ruke postavljaju tako da formiraju krug. Zamahom noge koja je pozadi i odrazom druge noge, telu se daje rotacija. Kontakt sa tlom se ostvaruje prvo rukom koja je postavljena ispred tela, zatim ramenom, dijagonalom koja vodi preko leđa do kuka sa suprotne strane tela, da bi se završio na zamajnoj nozi koja se grči i dovodi ispod tela. Nastavljanjem započetog kretanja telo se uspravlja, noga opruža i ponovo se dolazi u osnovni aikido stav. Ovde se podrazumeva da nam je pre i posle izvršenog pada ista noga napred. Varijanta ovog pada je takozvani UKRŠTENI pad. Izvodi se na isti način samo što se iz na primer levog osnovnog stava (leva noga je napred) kontakt sa podlogom prvo ostvaruje desnom rukom (ukrštenom rukom). Ovo je moguće samo ako se na početku pada kukovi rotiraju tako da suprotna (desna ruka) dođe napred iako je osnovni stav i dalje sa levom nogom napred.

UŠIRO UKEMI: najbolje se može objasniti odmotavanjem filma na kome je snimljen pad napred, unazad. Kod obrtanja unazad najvažnije je da se dočekamo na stopalo, a ne na koleno noge koja prva dodiruje tlo iza glave.

JOKO UKEMI: je identičan padu napred, sa razlikom što se ceo pad napred odvija u vazduhu, bez kontakta sa podlogom. Kada je rotacija u vazduhu završena, “prizemljenje” se vrši na bok. Najvažnije kod ovog pada je da kontakt sa podlogom uspostavi prvo slobodna (ruka na kojoj se ne vrši poluga) ruka, a da tek onda ostatak tela u rotaciji stigne za njom. Ovako je efekat amortizacije pada najoptimalniji.

Udarci u aikidou

Osnovni uslov za primenu neke od tehnika samoodbrane je postojanje napada. Jedna od vrsti napada je udarac rukom. Na osnovu putanje ruke koja zadaje udarac, oni se u aikidou dele na:

Šomen uči - Udarci odozgo, koje sačinjavaju svi oni udarci koji se zadaju u vertikalnoj ravni, odozgo naniže, a usmereni su na predeo glave, lica ili grudi.

Jokomen uči - Udarci sa strane. U ovu grupu se ubrajaju svi udarci koji dolaze sa strane, a cilj im je bočni deo glave ili vrata.

Udarci pravo napred - (cuki) koji se u zavisnosti od dela tela u koji se zadaju, dele na:
- Džodancuki - Udarci u predeo lica i prednju stranu vrata.
- Munecuki - Udarci u predeo grudi i solarni pleksus.
- Čudancuki - Udarci u donji stomak i genitalije.

Udarci (atemi waza) u aikidou izučavaju se iz više razloga. Jedan je da bi se razumela tehnologija napada i usmerenost udaračkih sportova i veština ka određenim osetljivim delovima tela. Drugi razlog je nedostatak napadača u aikidou, tako da se sami učenici moraju obučiti za napad da bi odbrana bila adekvatna, odnosno situacija realna. Treći razlog je tehničke prirode, odnosno mnoge tehnike aikidoa je moguće izvesti tek nakon zaustavljanja protivnika preciznim udarcem. Udarci nisu sami sebi svrha, već predstavljaju ometajući faktor za protivnika a povoljan faktor za izvođenje neke poluge u aikidou.

Oružje u aikidou

ODBRANA OD NOŽA



Termin u aikidou koji označava deo ove veštine u kome se izučava odbrana od napada nožem zove se tanto dori. Prevedeno na naš jezik to znači „oduzimanje noža.“ Cilj aikido tehnika je razoružavanje protivnika. Kod uvežbavanja ovih tehnika poseban naglasak treba posvetiti samom momentu oduzimanja noža. Ono se izvodi u najpogodnijem trenutku i to kada napadnuti ima punu kontrolu nad napadačem. Vrste napada nožem su identične kao i vrste napada rukom sa jednim dodatnim udarcem, a to je udarac koji se izvodi u vertikalnoj ravni odozdo-naviše, sa ciljem da se protivnik raspori.

Takođe treba obratiti pažnju na još dva značajna faktora kada je nož u pitanju. Jedan je vrsta noža: da li je sečivo samo sa jedne strane, sa obe strane ili se radi o bodežu. Drugi je način rukovanja nožem od strane napadača. Ovde se ne misli na stručnost jer se ona očekuje i podrazumeva nego na položaj sečiva: oštrica okrenuta na gore, na dole ili sa strane. Ovo je veoma važno jer postoji neveliki broj univerzalnih tehnika koje se mogu primeniti bez obzira na vrstu noža i usmerenost sečiva. Među velikim brojem izuzetno efikasnih tehnika najčešće korišćene za odbranu od noža su:
1. Gokyo (univerzalna)
2. Kotegaeši (univerzalna)
3. Hidžikime ozae
4. Jonkyonage
5. Sankyo

BOKEN (drveni mač)



Izučava se kao sastavni deo veštine. Mnoge tehnike aikidoa nastale su upravo iz veštine rukovanja mačem. Katana (tradicionalni japanski mač) je od strane National Geografica proglašena za najsavršenije hladno oružje na svetu. To mnogo govori, zar ne? Na treninzima sa bokenom, uglavnom se uvežbavaju osnovni sekovi i blokovi, a potom se prelazi na vežbanje u parovima. Vežbe u parovima se uče iz delova, jer prestavljaju kraće ili duže borbe (kumi tači) davno osmišljene od strane japanskih mačevalaca. Izučavanje borbe mačem je veoma važno, jer se japansko mačevanje u velikoj meri razlikovalo od evropskog (na primer floreta). Mač se drži sa dve ruke i predstavlja pozicionu borbu. Potreban je veliki oprez u odabiru napada ili odbrane, jer je ishod duela veoma često odlučivan već kod prvog napada. U svakom slučaju vežbanje sa bokenom pomaže učenicima da poprave stav, nauče da drže leđa pravo i da spuste kukove prilikom izvođenja tehnike.

JO (drveni štap)



Štap je kroz istoriju gledano bio jedno od najcenjenijih oružja. Jeftin, lako dostupan, a izuzetno efikasan čak i protiv samurajske katane. Upravo zbog toga je veština rukovanja štapom i danas veoma popularna. Na treninzima se uvežbavaju bodovi (cki), blokovi , udarci i odbrana od jednog ili više napadača. Vežba se oduzimanje štapa, kao i rad u grupama. Kombinacije su razne. Kada pomislite da se štap može zameniti bezbol palicom, metalnom šipkom ili nekim drugim predmetom slične dužine, onda shvatite da je veština rukovanja štapom (i odbrana od njega) deo savremenog borenja, isto kao što je i nekada bila drevnim samurajima.